Музика као виши облик комуникације, припада подједнако и творцу и слушаоцу, с тим што овај први има обавезујући импулс да оправда поверење и појави дар који му творац из љубави даде, док онај други то може да чује, али и не мора. Шта ће се десити зависиће од скупа околности, случајности али и извесности. Понеки ствараоци задатак испуне веома рано, савесно и на време, не мислећи на величину и значај уметничког мисије, а многи делимично или никад, заокупљени лепотом живота или порока. Тако свако има свој пут, свој почетак и крај, свој успех и неуспех. Ретке награђује споминјанје епоха. Докле год постоји убеђење да није све уметнички речено, да увек постоји нешто ново да се каже, немогуће је интензивнијом емоцијом означити тачке настајућег облика, а да духом нисмо крочили у имагинацију пре и после бивствујућег тренутка. Формално, процес заузима облик храма додељеног свирца, ходом по такту диктата душе, вибрирајућом цртом Првог Творца. Тада више није ни важно ко-то-тамо-пева. Овај прелаз из нечујно могућег у музички свесно, свесно-музички свесно, естетски је варијабло разиграног духа у садашњем тренутку супернове. Звучне слике које данас не видимо, остају побуда за будуће одважне.

Уметничка анализа обликоване теме, локални је укус прошлих времена у овом настајућем тренутку. Кроз музичко наслеђе валја се крепити. Неопходно је протутнјати ходницима сећанја, јер у њима наилазимо на одговоре универзалних стања духа, ма ком часу припадали. Тамо ћемо срести и велике и мале, али одрасле духом. Тако брже упознајемо себе на индивидуалном путу смисла. Музичко универзално, цивилизацијски наслеђено, из прве руке ...

Музички склад у овом тренутку, уколико не садржи унапређене елементе склада прошлих мајстора, у занатском смислу, не заслужује нити критику, нити место у музичком храму. Међутим, данашња бизнис индустрија намеће музички макро укус, занемарујући чињеницу како је све почело. Да ли је то потреба да се нешто свесно не разуме или заобиђе, схватиће се најбоље када божанске звуке појединца замене звуци усковитланих маса. А са таквим сликама, гледано историјски, друштво из будућности сачекујемо у садашњости. Савремени свет музички бива све раштомованији и духовно осакаћенији. Јавља се незасита потреба да се ритмом надокнади недостатак мелодије, хармоније и облика. Када нема музички неопходног, унутрашњи сурогати субјективних светова, вредносно опонашају празнину пулса света равне линије.